3D реконструкција неолитског насеља Црквине у Стублинама

15. марта објављен је чланак који је имао за циљ да читаоце упозна са једним веома битним налазиштем Винчанске културе. Као што смо видели ради се о налазишту на Црквинама у блзини Обреновца. Насеље је карактеристично по великом броју стамбених објеката и спада у ред изузетно великих за ту епоху.Такође у овом насељу се наслућује прва организација и груписање кућа око великих тргова са комуникацијама између њих, што су карактеристике везане за градове. Захваљујући геомагнетским снимцима који су екипе археолога сачиниле 2007. и 2008. године, успео сам делимично да реконструишем распоред објеката.

Снимак геомагнетним скенером

Аутор: Милан Николић

Црквине- позновинчански локалитет

 

Археолошко налазиште позне винчанске културе налази се на локалитету Црквине у близини села Стублине у општини Обреновац.  На територији општине Обреновац пронађено је 90 археолошких налазишта из различитих епоха, од чега је  13 датовано у неолит, у периоде Старчевалке и Винчанске културе. Црквине су вишеслојно насеље са укупним стратиграфским слојем од 2 метара.

Археолошко налазиште типично је по фигуринама које су пронађене, по својој површини, и по новим методама и приступима у археологији који су примењени прилико скорашњих археолошких истраживањима,  зато упознајмо се боље са овим локалитетом од великог значаја.

Археолошки локалитет Црквине, у селу Стублине, налази се на 40 километара од Београда.  Археолошко налазиште, на основу налаза датовано је у касни неолитски период, позне винчанске културе познате као Винча Д, односно период од 4800 г.п.н.е. до 2400 г.п.н.е, период после кога престају да живе насеља Винчанске културе.

Насеље из позновинчанског периода лоцирано је  на пространом трапезастом платоу брда површине око 16 хектара. Насеље је за разлику од равничарских насеља ранијих винчанских фаза на  тераси надморске висине  112 метара, што већ указује на потребу за заштитом и утврђивањем, о чему говоре и  пронађени ровови, који су  највероватније били утврђени палисадом.

Насеље је природно заштићено трима рекама, које су пружале услове за риболов, а после зимских бујица мочварно земљиште је пружало идеалне услове за земљорадњу.  Насеље је било окружено столетним  храстовим шумама које су биле основни грађевински ресурс, али и основни енергент.  Цео потес обилује изворима пијаће воде, што је основни предуслов за живот људи.

Земљорадња је била идентична ранијим фазама Винчанске културе. Старчевачка култура, која је иако земљорадничка била полуномадска,јер би се приликом испошћења земљишта  морало тражити ново, најчешће шумско које би се крчењем претворило у обрадиво. У ранијим периодима Винчанске културе имамо почетак фертилизације- ђубрења земље, ђубрењем земљишта није било више потребе за променом локације, односно створени су вегетативни циклуси- није долазило до испошћавања, а самим тим прошло се са номадског на седелачки начин живота, који је развој неолитских заједница одвео у другом смеру и условило формирање цивилизација.

Винчанска землорадња са сточарством је заокружила циклус производње, такође постоје претпоставке да се компостирање развило у овом периоду, о чему сведоче бројне отпадне  јаме, компостирање би могло да има и свој ритуални карактер враћања Мајци Земљи  дела оног што јој је одузето, због чега би она издашно наградила заједницу.

Када говоримо о било ком периоду Винчанске цивилизације(без проблема је можемо тако назвати) требамо имати на уму да су стари винчанци(да их тако назовемо) знали за појам одрживости. Винчанци су били јако економична заједница  у којој није било отпадака, чак су и кости животиња сушене, од којих су прављене алатке. Било је то друштво у коме је свако користио ресурсе према потребама, како појединац, тако и заједница.

Топоним Црквине указује на постојање неке старе грађевине. Далеко у свести предака је остала представа о некој грађевини која је преношена усмено са колена на колено вековима, а можда и хиљадама година. Цркве и „Градишта“ – тврђаве су грађевине из каснијег доба(у односу на неолит) које су очуване до данашњих дана, па су самим тим и скоро сви остаци у народном предању подведени као цркве илил градишта. Бројни су археоошки локалитети широм Србије на местима са називима Гадиште, Градина, Црквиште, Црквина, Селиште, Сврачар(Врачар)…

Први писани траг о налазима на Црквинама је из 1912. године. Прво истраживање, обавио је Витомир Радовановић, наставник из Обреновца. Налази су били изложени у школској збирци у Стублинама и  Археолошком музеју у Обреновцу. После гашења музеја 1961. Године налази су пренети у Музеј града Београда.

Геомагнетно скенирање пренето на сателитски снимак

Прву кампању археолошких ископавања покренуо је др Јован Тодоровић испред Музеја града Београда, резултати ове кампање су документовани, а налази пренети у Музеј града Београда.

2006године почела је нова кампања истраживања коју је предводио Зоран Симић. Тражени су остаци цркве, трагом легенди. Због недостатка новца, употребљена је неинванзивна метода истраживања, геомагнетно скенирање терена. Геомагнетним скенирањем је обухваћено више од 3 хектара. На основу скенирања и ископавања дошло се до закључка да је насеље страдало у пожару. Резултати скенирања рађеног 2007. и 2008. године  показали су обрисе грађевина, тргова и бедема. На основу ових података је 2009. године извршено ископавање куће познате као кућа 1/2008.

Контекст куће , виде се два скелета из XVIII века оријентисана у правцу исток- запад

Насеље на Црквинама поседује  урбане карактеристике, а можда чак и административно-управне.

Северна страна насеља је заштићена са 2 паралелна рова, на којима су биле постављене палисаде, на јужној страни се налази само један ров.

Куће су површине од 4 до 120 метара квадратних, а растојање између кућа износи  1,5 до 3 метара. Ово наводи на збијени на закључак да се ради о збијеном типу насеља са комуникацијама  између кућа, такође је приметно одсуство окућница и дворишта, што намеће закључак да се ради о чисто стамбеном и индустријском типу насеља изван кога је измештена земљорадња.

Куће су груписане око заједничких празних простора- тргова, такође не може се не изнети податак да су све куће једнобразно оријентисане у правцу североисток- југозапад. Раштрканост кућа јавља се тек на периферији насеља.

На површини од 16 хекара, роцењени број становника износио је око 3500.  Горе поменуте карактеристика, као велика површина и број становника, уз развој трговине у позном, указују на урбани тип насеља на Црквинама.

Околна насеља су по броју становника и површини доста мања, па се стиче утисак  да су гравитирала око насеља на Црквинама, што говори о почетку успоставе хијерархије(како на нивоу више насеља, тако и на нивоу самог насеља), и формирања неке врсте територијалне јединице.

Фигурине – претпоставља се да су представа радника(рудара) или ратника.

Налази из куће 1/2008

На дубини од 30- 60 центиметара откривена је добро очувана кућа димензија 9.15  х 4,80 метара , површине приблилжно 44 метара квадратних. Технологија градње је идентична за ранији период Винчанске цивилизације, дрвена конструкција око које је уплетено пруће, које је затим облепљено смесом глине, блата и плеве, кровови су били прекривени сламом или трском.

Жрвањ са посудом за сипање

Подови куће су прављени постављањем греда или облица, преко којих је нанесен слој материјала сличног оном којим су облепљивани зидови, осим облица понекад су коришћени уломци керамичких посуда, што је још један показатељ економичности ове културе.

Жртвеник са ритуалним хлебом и посудом

Како у кући 1/2008, тако и осталим кућама налазила се пећ која је имала више функција, од загревања просторија, печења хлеба, припремања хране… Пронађене велике пећи невероватно подсећају на пећи из етнографске збирке , сличне пећи су се користиле донедавно у Ваљевском крају .

Испред пећи је пронађена група од 46 фигура, наспрам њих је објекат, за који се претпоставља да се ради о жртвенику, покрај кога  је пронађен ритуални хлеб о печене земља, као и мала посуда са излилвником на ободу, у истој просторији је пронађен букранион(глава бика израђена од непечене земље).

Букранион

У истој кући пронађен је жрвањ за ручно млевење житарица, унутар кога је пронађена посуда за сипање житарица.

Пећ, жрвањ, посуде, и жртвеник у једној кући, указују на нераскидивост духовног и световног  у свакодневном животу. Такође указују на одсуство свештенства, јер је свака кућа била светилиште, где је сваки члан могао да спроводи ритуале. Ово је један од најранијих облика  индивидуализма(у овом случају духовног, религијског), који налазимо на Балкану још од најранијих времена људске цивилизације.

 

Аутор: Милан Николић

Извори:

Драгослав Срејовић- Винча и њена култура

Адам Н. Црнобрња – Археолошка налазишта на територији Обреновца(1). Годишњак града Београда LII

Адам Н. Црнобрња-Неолитско насеље на Црквинама у Стублинама

Фотографије:

Адам Н. Црнобрња-Неолитско насеље на Црквинама у Стублинама

 

Живот у неолитској Винчи

Нема љубитеља археологије који није чуо за Винчу.  Мање-више сви у неким основним цртама знају да је Винча археолошко налазиште од изузетне важности. Доста људи је чуло  да је Винча колевка европске цивилизације. У тексту који следи покушаћу на што једноставнији и сликовитији начин да објасним шта се то десило у Винчи, шта су изумели Винчанци (да, тако ћемо их звати у даљем тексту), и зашто Винчанску културу можемо назвати Винчанском цивилизацијом.

Најстарији слој на левој обали Дунава код данашњег насеља Винча, налази се на 10,5 метара дубине и  датира у период Старчевачке културе, односно период  5300- 4800 године пре нове ере.  Старчевачка култура, је претеча Винчанске, а наследила је културу Лепенског Вира. За разлику од мезолитских култура Старчевачка је прва мирољубива култура. Од овог периода, па до краја Винчанске културе, целих 2000 година, нема сукоба, насеља се не ограђују, нема производње оружја-односно производе се минималне количине, неопходне за лов, који је изгубио примат. Касније појавом метала поново долази до сукоба, зашто је то тако…па морамо се вратити мало уназад.

У мезолиту када се привреда тадашњих заједница ослањала на лов, ловишта су била ограничени ресурс, односно племена су неретко морала да бране ово своје ограничено добро од уљеза. Касније појавом пољопривреде, привредни ресурс постаје неограничен- то је земља. Свако је могао да сади и обрађује, свако племе је имало довољно хране, развијају се прве организоване заједнице, развија се остала пратећа привредна активност, нове гране привреде, грнчарство(за складиштење намирница), остали видови занатске производње, и нешто касније  трговина.

Касније проналаском метала,првенствено бакра, много касније бронзе,  почиње се са производњом луксузнијих украса, накита, оружја и оруђа. Ови метални предмети вреде у трговини много више од пољопривредних производа тако да се тежиште вредности преноси на метал, а тежиште основног ресурса са поља и њива на руднике. Рудници су баш као и ловишта у мезолиту ограничени ресурс, и поново почињу сукоби за ресурсе, само сада у њему учествују веће групе људи, то је период у коме је настао рат. У овом периоду- халколита- енеолита- бакарног доба настају прва утврђена насеља, мења се начин живота. Од тада до дана данашњег, а то је скоро 5000 година, трају ратови за ресурсе.

Морао сам да одужим, како бих што сликовитије приказао процес стварања и живота Винчанске културе.

Старчевчка култура спада у такозване културе средњег неолита, односно култура коју карактерише земљорадња и сточарство, али без сталних насеља. Зашто је то тако? Људи у Старчевачкој култури су, чим би дошло до испошћавања земљишта које су обрађивали, напуштали насеља у којима су живели, тако да она нису била трајног карактера, а куће у којима су живели су биле полу укопане шаторастог типа, које су биле груписане око централне куће, што подсећа на архитектуру Лепенског Вира.

На просторе данашње Винче у VI миленијуму пре нове ере насељавају се припадници Старчевачке културе, највероватније из области данашњег Јужног Баната. Тада се јавља прва агротехнолошка револуција, која утиче на све процесе земљорадње- откривено је ђубрење њива стајским ђубривом. На овај начин трајно је продужен живот њива, формирани су вегетациони циклуси, произведено је много више хране, и што је најважније…нема више потребе за сељењем.

Распрострањеност Винчанске културе

Седелачки начин живота условљава нова правила приликом градње кућа и подизања насеља. Куће у Винчи су сада надземне конструкције, са кровом на две воде, и то су прве куће на свету које личе на данашње модерне куће, дакле у Винчи се развио модел модерне куће. Куће су површине од 40 метара квадратних до невероватних 100 квадратних метара, већина њих је имала функционалну поделу простора на више просторија-  то су прве куће са собама.

Такође у кућама су се налазиле озидане пећи, а не отворена огњишта што је најранији забележени случај у свету кућних пећи. Негде се и у свакој соби налазила пећ. Све куће у Винчи су биле оријентисане у правцу југоисток- северозапад.  Између кућа налазиле су се комуникације- првобитне улице ширине око 1,5 метара.

Приликом изградње кућа водило се рачуна о нивелацији- изравњавању подлоге, хидроизолацији. Куће су грађене од дрвета и набоја, који представља мешавину глине, леса, и плеве Овај материјал има изузетна термоизолациона својства, толико добра да се данас у земљама Западне Европе користи за изградњу кућа(метар квадратни ових плоча данас у Немачкој кошта 900 евра, потпуно су модуларне, уграђују се попут лего коцкица!).

Након грубих грађевинских радова следили су фини.Подови су облагани глином, која је после сушења, глачана помоћу речних облутака до перфекције, тако да је било изузетно лако одржавати кућу. Зидови кућа су након сушења бојени.  Култура живота и становања је била подређена комфору.

Основну привредну активност Винчанаца чинила је земљорадња, али и сточарство, риболов(условљен близином Дунава) и нешто мање лов. Од пољопривредних култура заступљене су житарице, махунарке, лан, али и неке врсте грожђа првобитне сорте из рода Витис- V. Vinifera ssp. silvestris . Лан је биљка која је коришћена за добијање уља и производњу тканина. Ово је још једно достигнуће винчанске културе- разбој за ткање, и производња тканине.  Откривен је приличан број жрвњева за млевење житарица.

Од животиња гајени су говеда, козе, овце, свиње. Животиње су коришћене осим за добијање меса, такође за производњу коже, вуне и млека, али и костију, које су биле сировина за производњу многих алатки, игала, шила, и удица.

Коштани предмети – Винча

Развој пољопривреде је довео до потребе за мерењем и означавањем времена оптималног за сетву, жетву, развој заједнице. Управо један од првих календара настао је у оквирима Винчанске културе. На локалитету Медведњак, близу Смедеревске Паланке откривен је први календар угравиран на зубу- кљови вепра, која је месечастог облика. Овај први „џепни календар“ базирао се на лунарном календару,и на себи је имао 28 уреза, од којих су подељени у 4 групе по 7, означавајући месечеве мене. Такође на овом локалитету су пронађени многи коштани предмети изузетне израде.

Од костију животиња израђиване су игле са ушицама попут данашњих, а такође су израђиване и удице са контра-куком, налик на данашње.

Велика производња доводи до стварања вишкова, који су морали да буду ускладиштени, у овом периоду настају прве посуде већих запремина за складиштење- питоси. У овом периоду долази до експанзије грнчарства. Иако још увек не постоји витло- керамика се ручно ради, Винчанци су грнчарство довели до перфекције. Керамика се израђује од локалних сировина, глине и седимената,али је технолошки поступак и орнаментисање стандардизовано. Тако, на основу аналогија у керамици, можемо да пратимо распрострањеност винчанске културе, а то је од средњег Потисја до Солуна, захватајући доњи ток Дунава, источне, централне и западне делове  Балканског полуострва. На целом овом простору користе се локалне сировине, али је као што рекох цео начин израде стандардизован.

Од орнамената доминирају меандри, геометријски мотиви, троуглови и линије, такође приметна је и свастика, што је њена прва забележена употреба у свету. Такође, на посудама се налазе убоди и урези дуж обода.  Доминира керамика црне боје, док су ређи налази мрке, окер и црвене боје. Црна керамика је добијена поступком такозваног редукционог печења, када се у завршној фази печења, у пећ за печење керамике додај материја(гориво) која потроши сав кисеоник и тако долази до хемијске реакције редукције, јер се приликом печења мењају хемијска својства глине, која је претежно састављена од алуминијума и силицијума  Al₄[Si₄O₁₀](OH)₈ . Посуде су након сушења, а пре самог печења, полиране речни облуцима, баш као и глинени под у кућама.У Винчи је по први пут забележена керамика која је имала да тако кажемо репрезентативни карактер, то је троножна здела која је коришћена за за послуживање, и имала је улогу данашњег послужавника.   Такође, пронађене су мале фигурице и посуде које су неспретно урађене реплике великих функционалних посуда, анализом отиска прстију на једној од њих откривено је да ју је радило дете узраста 5-9 година.  Ово је први пут забележено да су деца кроз игру учена вештинама- занатлијским вештинама, које ће им бити потребне када одрасту.

Незаобилазни се налаз просопоморфних поклопаца(поклопци са представом лица). Ови поклопци се налазе на великим посудама за складиштење, а карактеришу их пренаглашене очи и начуљене уши. Пренаглашење очи и начуљене уши симболишу будност и позорност, они желе да сачувају драгоценост која се налази под њиховом заштитом у посуди, а то је семе, семе које ће бити посејано, и од кога зависи цео род и опстанак заједнице. Не, нисам заборавио скулптуру,  доћићемо и до ње…

Осим земљорадње и сточарства, Винчанци почињу да експлоатишу и рудна богатства. На Авали копају оксид живе црвене боје – цинабарит, од кога се добија цинобер- црвена боја,  за коју се и данас вежу магијска својства, и кроз све епохе до данас је  представља симбол који указује на виши друштвени статус.  Такође на Авали екплоатишу и друге минерале малахит и азурит, чијим су каснијим топљењем добили бакар.

Најзначајнији минерал је дефинитивно био опсидијан – вулканског стакло, кога у Европи,и уопште у свету има у малим количинама. Једно од значајнијих налазишта је на Карпатима.  Од осидијана се и данас праве најбољи хируршки скалпели.  Опсидијан је матријал од кога се праве најоштрија сечива. Опсидијан ово свосјтво дугује својој изузетној цепљивости, тако да је оштрина опсидијанских сечива молекуларног нивоа!!!

Винчаци су у уздуж пресечени штап ређали комадиће опсидијана и заливали их смолом, тако је настао бријач, а користећи веће штапове, тако су добијали прве косе и српове, јер је било неопходно обезбедити храну животињама преко зиме. Из овога се види да је опсидијан био изузетно вредна сировина.

Обрада камена у Винчи

Обрада камена је доведена до савршенства, од налаза доминирају камене секире, бушене секире и батови. Камен је глачањем доведен до савршенства, али је најзанимљивији начин на који је бушен изузетно тврди камен. Камен су бушили уз помоћ шупљег штапа трске у који је сабијан кварцни песак, око ове трске је обавијан канап, тако да трска може да ротира(слично направи за паљење ватре), ротирајући карцни песак је вршио трење и бушио изузетно тврди камен.

Винчанска амфора

Све ово је условило осим пољопривреде условило и развоје пратећих производних грана- занатства.

Вишак житарица, алатки, посуда, и осталих занатских производа је почело са околним насељима да се размењује, и тако пре 6500 година имамо трговину. Винчанци су своје производе трампили за оно што нису имали широм целог Балканског полуострва,али њихове производе налазимо широм Источног Медитерана и Егеја, такође у Винчи и њеним насељима налазимо производе ових поднебља, првенствено накит од шкољки, типичних за Егејско и Источно-медитеранско подручје.  Трговина доводи до културних интеракција, али и до ширења саме Винчанске културе.  Како се развијала трговина? За трговину морају да постоје развијене комуникације- путеви, Винча се налази на месту где су се тада сви проходни путеви укрштали, а то су Дунав, Сава, Морава, Тиса…Дунавом су били повезани са свим његовим притокама и Црним морем. Слободно можемо рећи да сви путеви воде у Винчу.

Замислимо сада Винчу, део становништва се бави пољопривредом, део занатством, а део трговином, врло је сигурно да се већина становништва није бавила пољопривредом што је основни услов да неко насеље добије статус града. На основу овога ми можемо да тврдимо да је Винча један од најстаријих градова на свету, и сигурно најстарији град на тлу Европе. Осим, што је најстарији град Европе,рекли смо да сви путеви воде у Винчу, Винча постаје средиште једне културе, а када имамо средиште, онда имамо услове да Винчанску културу прогласимо цивилизацијом, и то првом европском цивилизацијом.

Неко ће рећи недостаје писмо…Не писмо не недостаје. Ставарањем вишкова, долази до потребе бележења вишкова, а развојем трговине долази до потребе да се обележи колико је чега размењено, колико шта вреди. Управо у овом периоду, настајања вишкова и развоја трговине настају први винчански симболи. Претпоставке да су симболи писмо у почетку су научници категорички одбацивали, понекада су најгласнији били домаћи.

Таблице из Тартарије- Румунија, са винчанским симболима

Данас се са сигурношћу може рећи да је у питању прото-писмо. А симболи су још увек велика енигма за археологе и палеолингвисте. Претпоставка је да се урезане на посудама налазе ознаке власништва, кауције, белешке о трговини. Још увек се не може рећи са сигурношћу да ли се ради о сликовном или фонетском писму.

Развој трговине доводи до миграција, тако да се више дошљак не сматра непријатељем, већ пријатељем и потенцијалном „муштеријом“. У Винчи влада космополитизам. Управо из овог разлога је проистекла винчанска скулптура онаква, каквом је познајемо.

То су антропоморфне женске фигуре, пренаглашених очију, раширених руку. Женска фигура симболише плодност, плодност земље, плодност жене, рађање- то је Велика Мајка, која има сличности са „Прародитељком“ из Лепенског Вира. Пренаглашене очи указују на будност, не због рата, већ пажњу, онако како мајка бди над својим дететом, заштита заједнице. Раширене руке означавају добродошлицу, свако је добродошао ко долази у миру и жели да приступи заједници.  Управо је Велика Мајка, била у центру веровања старих Винчанаца.

Винчанска фигура

Скорашња истраживања су почетак рударства и металургије померила са Блиског Истока и  Мале Азије, на Балкан, у средиште Винчанске цивилизације. Археометалуршка истраживања су показала да је прво топљење метала на свету почело око 5.500 године пре нове ере, на локалитету Беловоде, код Великог Лаола, у близини Петровца на Млави.

Један од првих израђених предмета од метала је направљен на простору локалитета Плочник, у близини Прокупља, реч је о бакарном прстену, старом 7000 година, чију су старост потврдила археометалуршка испитивања у Лондону и Оксфорду.

Ко год буде рекао Винчанска цивилизација, неће погрешити. Јер су сви услови да се нека култура прогласи цивилизацијом испуњени. Нама остаје у аманет да све ово што су наши преци хиљадама година стварали, да истражимо и презентујемо, да прикажемо сва њихова материјална и нематеријална достигнућа, остаје нам да свима кажемо где је зачета   прва европска цивилизација.

 

Аутор: Милан Николић

 

Извори: Драгослав Срејовић- Винча и њена култура

Трајан Стојановић- Балкански светови, прва и последња Европа

Милутин Гарашанин-Праисторија на тлу Србије

Драгослав Срејовић- Култура Лепенског Вира

Разговор са кутосом локалитета, археологом Драганом Јанковићем

Пољопривреда- прва технолошка револуција

После мезолитског периода, долази до отопљења климе на балкану. Становници напуштају своја природно заштићена станишта, претежно пећине и поткапине и стварају прва насеља на отвореном простору- пример је најранија фаза Лепенског вира односно Прото-Лепенски вир и Лепенски вир I-II.

Хладна клима, неповољни услови и мањак хране у Палеолитским и Мезолитским епохама утицали су да на број људи на балкану, али и широм насељеног  дела планете буде веома мали.

Неолитски переиод на балкану дефинушу насеља која нису сезонског карактера као она у слоју Прото-Лепенски вир, насеља постају сталног карактера.

Скулптура „Прародитељка“- Скулптура која приказује тренутак пред порођај- Лепенски Вир

Осим промене начина живота, оно што је упечатљиво за неолит јесте прва технолошка револуција- појава пољопривреде и сточарства. У  неолиту људи први пут имају потребу за гомилањем  добара, претежно прехрамбених. Пошто не могу више да се ослоне на „традиционалне“ – сакупљачке начине обезбеђивања основних животних намирница почели су култивисањем првих биљака и припитомљавањем животиња.  Они никада нису престали са ловом, риболовом и сакупљањем плодова, али је разлика у томе што се нису више ослањали искључиво на овај сакупљачки начин привређивања заједници. Да, добро сте прочитали- заједници. Први пут се јављају већа насеља која могу да приме и више стотина становника. Насеља постају уређена по неким правилима, почевши од облика и распореда кућа, па чак и до улоге поједница у њима и расподеле обавеза.

Како једно технолошко откриће увек индукује појаву нових, тако и у неолиту. Појава земљорадње је захтевала производњу алата, а ширење заједнице и производњу керамичких посуда за складиштење, те осталих кућних потрепштина, бољег оружја за лов…

Човек више није зависио од ловачке вештине, али зависио је од времена и временских услова.  Кроз неколико генерација се увидело да природом владају нека правила која се могу предвидети и бити од користи у пољопривреди и сточарству, тако се и појавио први календар, који је у почетку служио за предвиђање времена сетве и жетве, повољног парења животиња, али и планирања породица.  Дакле у неолиту се јавља потреба за рачунањем времена.  Најстарији календар је пронађен пронађен у околини Смедеревске Паланке, на археолошком локалитету Медведњак.

Наравно, ту су и временске прилике које је немогуће предвидети, па тако долази до веровања да се ове силе(временске прилике) могу умилостивити, тако долази до формирања религија. Сигурно је да су они који су поседовали знања тумачења календара и запажања и интерпретирања природних појава били свештеници.

Приметно је и то да је цела тадашња заједница била окренута прогресу и технолошком развоју, а да  притом није пронађено скоро никакво оружје,мислећи притом на масовну производњу у циљу вођења ратова. Пронађена минимална количина пројектила и врхова копаља, као и секира показује да је било намењено у сврху лова. Да, био је то период људске врсте у коме нису постојали ратови.

Скулптура Вулва- Лепенски Вир

Још један напредак јесте нагли пораст становништва у овом периоду. На ово првенствено утичу промена начина живота али и исхране. Људи у овом периоду живе у заштићеним заједницама, стварају се вишкови, исхрана увођењем угљених хидрата постаје калоричнија. Разноврсија, избалансирана исхрана са довољним процентом витамина, минерала, уља, влакана,  утиче на повећање животног века и квалитета живота. Наравно ово утиче и на број новорођене деце. Археолошка истраживања су потврдила да су жене у овом периоду чешће биле трудне него у ранијим периодима. Ово потврђују истраживања која се обављају на цементним браздама укорену зуба, које имају улогу сличну као годови на дрвећу(сваке године се повећава број бразди у корену зуба). Недостатак калцијума код жене, што је типично за време трудноће, манифестује се тако што ове бразде постају дубље и тамније.

Такође у овом периоду развија се култ плодности, њега карактерише и појава скулптура типичних за наеолит то су женске фигуре са пренаглашеним женским атринутима, као и скултуре вулви или представа порођаја.Култ плодности везан је за земљу и жену, тако да је жена стављена у центар тадашње заједнице што је познато као материјархат.

Тек касније , у епохи ратова  мушкарци преузмају примат, јер је се змљорадња, као и  сам култ плодности стављају по страни.Култ плодности замењен је култом рата, а материјархат је замењен патријархатом. Ова промена означава почетак нове епохе- Бронзаног доба.

Аутор: Милан Николић